Текст преузет са Сајта намењеног школарцима
за успешније писање састава из српског језика
Како написати састав
Најпре мораш схватити суштину дела о коме треба да пишеш. Треба да из гомиле реченица закљушиш једну једноставну ствар. Шта нам дело поручује? Да ли прича о љубави (о каквој љубави), да ли прича о рату (о ком рату, зашто је дошло до њега), да ли прича о смислу живота (како га живимо а како заправо треба да га живимо), да ли прича о друштву, о пролазности или нечему што траје читав живот итд.
Увод и закључак – треба да буду кратки али ефектни. У већем броју случајева управо они утичу на оцену. Требало би да буду исписани у 2-4 реченице и да оне нису дугачке. Избегавај дуге реченице кроз читав састав, често замарају, не говоре ништа а и ти се сам/а запетљаш и на крају заборавиш шта си уствари хтео/ла да кажеш. У уводу пишеш уопштено о смислу дела, не о теми која се тражи, а у закључку – као што сам назив каже, износисш своје крајње мишљење о теми о којој си писао/ла.
Разрада – Најобимнији део састава. Већ у првој реченици “обавештаваш” читаоца о чему пишеш. Не треба да препричаваш дело, то није поента састава! Поента је да кроз разраду читалац схвати о чему говори дело али већином треба да буде твоје мишљење о њему. Дакле, пишеш своје виђење, разумевање или неслагање са писцем, поистовећујеш се са ликовима, са ситуацијом. Покушај себе да ставиш на њихово место и размишљај зашто је неко одреаговао како јесте, зашто је то нешто морало да се деси, како би се ти на месту тог лика понашао а затим запиши.
Можеш да опишеш неку ситуацију у кратким цртама, а затим дајеш своје критике. Твоја критика може бити објашњена кроз неки цитат. У реду је да искористиш један ДО два цитата кроз читав састав и труди се да они не буду дугачки (Грешите ако мислите да ће цитат од 4-5 редова да “скрати састав”, може само да га уцини недовршеним.)
Дужина састава – Састав не треба да буде ни прекратак ни предугачак. Идеална дужина састава је страна – страна и по А4 формата (велика свеска)/ две стране А5 формата (мала свеска). То је сасвим довољно простора да се обухвати све оно што је битно. Професори више цене кратке саставе у којима је „пуно тога“ речено, тј. „захваћена“ је суштина теме, него оне дуже који нама као читаоцу не говоре ниста.