Востани Сербије

            Када су београдске дахије у Ваљеву на превару призвале и посекле угледне српске кнезове, трговце и свештенике, са народним устанком више није могло да се чека.

Одмах те зиме, 1804. године, на збору најугледнијих главара у Орашцу за вођу је изабран Карађорђе, и он је убрзо подигао на ноге све у Београдском пашалуку што је могло да носи оружје, од домаћина до хајдука.
Далеко одатле, у Трсту, тада великом средишту Срба исељеника, један Србин се нарочито обрадовао вестима из “земље прародитеља”. Био је то Доситеј Обрадовић, некадашњи монах фрушкогорског манастира Хопово, родом из Чакова, из румунског дела Баната. Часни старац је већ имао шездесет пет година и за собом богат живот путника, просветитеља, учитеља и књижевника. Коначно зарадивши за удобан живот, настанио се у граду који је тада био главна лука аустроугарске прекоморске трговине. Али, на вест о Карађорђевом устанку у Србији, Доситеј је отказао дотадашњу привидну поданичку верност цару у Бечу и без оклевања стао уз устанике.
Разлетео се Доситеј међу тршћанским Србима да прикупи помоћ за своју браћу по крви, и сам пославши 400 форинти, половину своје уштеђевине, чуване за последње године живота. Другу половину је одлучио да понесе са собом у Београд, да би тамо купио кућу за отварање штампарије. У родољубивој грозници и жељи да на све могуће начине помогне својој љубљеној браћи, Доситеј је у једном даху испевао и стихове који су се касније налазили у конкуренцији за службену химну Србије.
      Ту, “Песну на инсурекцију (устанак) Сербијанов” је 1804. као будитељски манифест умножио и разаслао њене стихове међу Србе. Посветио ју је Карађорђу, а обраћао се мајци Србији: “Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет’ твоје лице! Обрати сердца их и очеса на се, и дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала. Сада се пробуди, и Сербље возбуди!”

Тако је Први српски устанак добио своју химну.

http://www.youtube.com/watch?v=9Z62hKzHHJQ